Porođaj u Gradskoj bolnici, novembar 2006.

Trudnoću sam vodila u Gradskoj bolnici, kod doktorke koja me je porodila prosli put. Ona je bila dežurna u noći kad sam se poradjala sa prvim detetom, ja sam bila vrlo zadovoljna njenom procenom i odlukom da nije potrebna epiziotomija (drugi lekari prvorotke seku maltene pod obavezno), pa sam je potražila kad sam zatrudnela drugi put i dogovorila se da mi vodi trudnoću i porodjaj.


PRIJEM

10.00
Subota, 18. 11. 2006, dva dana pre termina, moja doktorka je dežurna. Dolazim u bolnicu da me doktorka pregleda. Nisam još za porodilšte, otvorena sam 1 prst (tako već dve nedelje), grlić nije skraćen, beba visoko... Doktorka predlaže da pokuša da izazove kontrakcije tako što će rukom da malo odvoji plodove ovojke od materice (ovo ja sasvim laički interpretiram). To bi u nekoliko narednih sati trebalo da "prozove" hormon prostaglandin (valjda?) a zatim i kontrakcije. Ako ne, idem kući i čekam da porodjaj krene spontano. Posle jednog vrlo neugodnog i bolnog pregleda tj. te njene "ručne" intervencije (koja je srećom trajala jako kratko) odlazim na treći sprat, na odeljenje patologije trudnoće. Nisam zapravo slučaj za njih, ali da bi mi uradili CTG i pratili da li se nešto dogadja moram biti primljena na to odeljenje, takva je praksa.
Stižem na treći sprat, presvlačim se u svoju spavaćicu, ležem u krevet i razmišljam o svemu: "Zašto sam ja ovde ako nisam došla da se porodim? Da li ću iz bolnice izaći sa stomakom ili sa bebom? Volela bih da se danas sve to završi, baš mi ne prija neizvesnost". Upoznajem se sa cimerkama, pričamo koja je zbog čega primljena...


ČEKANJE, OTVARANJE I KONTRAKCIJE

12.30

Na trenutak sam osetila blagi bol u stomaku, ali ne priznajem da je to možda kontrakcija. Uskoro počinjem da verujem da je nešto počelo da se dogadja, jer merim uredan razmak od 4-5 minuta izmedju bolova, koji su i dalje blagi. Stiže sestra koja vozi CTG na kolicima, priključuje ga i odlazi. Ja gledam k'o tele u šarena vrata jer ne mogu da verujem da VIDIM kontrakcije koje dobacuju do 35-40 na skali od 0 do 100. Bol se malo pojačava, ali daleko od neprijatnog. Ok, sad mi je nekako lakše, postajem svesna da ipak neću izaći iz bolnice sa stomakom : )

13.00 do 14.00
Ležim i pokušavam da dremnem, ali ne mogu jer merim kontrakcije na svaka 3 minuta. Boli, ali i dalje podnošljivo. Ćutim, ne primenjujem još tehniku disanja jer se bojim da od nje brzo ne dehidriram (sećam se koliko su mi u prvom porodjaju bila suva usta od tog ubrzanog disanja). Čujem se sa mužem, on me pita da li da dolazi u posetu (14.00-15.00). Ja se mislim da li da dodje, nešto kapiram da je bezveze da mi sad dolazi u posetu a kroz par sati opet da dolazi na porodjaj (dogovorili smo da prisustvuje). Ipak će doći u posetu.

14.00
Muž stiže u posetu, izlazimo na terasu. Divan je dan za novembar, 18 stepeni napolju. Terasa je zastakljena, sva svetla i topla od sunca. Toplo mi je u spavaćici na bretele. Sedimo na terasi i pričamo, kažem mu da imam kontrakcije na 3 minuta, on me sluša ali vidim da mi baš ne veruje, verovatno očekuje da u toj fazi već uveliko vrištim vezana za krevet. Pričamo, pričamo, onda krene kontrakcija pa ja ućutim i spustim glavu. Sad me već boli, možda bih pomalo i ječala ali nisam u prilici (sramota od drugih koji sede na terasi ; ) Negde pred kraj posete, oko 14.45 moje kontrakcije učestavaju na 2 minuta. Merim ih nekoliko za redom, svaka na dva minuta. Kažem ja mužu da mi je ovo nešto mnogo učestalo i da bih mogla da odem da potražim sestru da se ne bih porodila na terasi : ) Sestra dolazi i odmah mi kači CTG, kontrakcije šize, meni su bolovi već ozbiljni i počinjem da primenjujem tehniku disanja. Gledam onaj CTG, gledam jednu kontrakciju kako se penje do 70 i u njenoj kulminaciji osećam kako se topla voda sliva iz mene. Pukao vodenjak. Muž zove sestru, ova dolazi, skida mi CTG i zove doktorku da dodje. Ja idem do toaleta da stavim uložak. Oko 15.20 stiže i doktorka, pregleda me i kaže da sam otvorena 9 cm i da ću se poroditi svakog minuta! Šalje nas brzo u porodjajnu salu (prvi sprat), muž i ja na brzaka skupljamo stvari, sestra nas vodi liftom dole. Kontrakcije su sada veoma bolne, ali uspevam da ih ispratim uz huktanje i bez kukanja.


POROĐAJ

15.30 do 15.50

Stižem u salu, muž ostaje ispred da sačeka da mu donesu mantil i papuče. Sva tri porodjajna stola u sali su prazna, ali prostorija u kojoj se obavlja porodjaj uz prisustvo muža (zasebna soba unutar te velike sale) je zauzeta. Ništa, idem na "običan" sto. Presvlačim se u bolničku spavaćicu, ležem. Kod kuće sam se obrijala i isklistirala sama, a ovde bi verovatno ponovili klistir da je bilo vremena. Babica mi kači CTG i odlazi. Pita me izdaleka ima li napona, ja odgovaram da nema još. Minut nakon što sam to rekla osećam da kreće prvi napon, suzdržavam se od guranja jer nema nikog pored mene! Babica je tu negde u sali, doktorka još nije sišla, muž napolju... Stiže doktorka, dolazi do mene, pita kako sam. Ja kažem da sam imala prvi napon, ona me pregleda i doziva babicu "Ajde, brzo, evo je glavica!". Babica dolazi, stavlja rukavice, kreće drugi napon, ja guram. Doktorka viče "A muž? Gde je muž!?".U brzini smo svi zaboravili na njega koji stoji ispred sale i čeka da ga neko pozove! Pozivaju ga i on ulazi u salu, a ja već izguravam glavicu. Muž je stao iznad moje glave i uključio kameru, bio je savršeno pribran za date uslove. Glavica je već izašla, kreće novi napon, ja guram i radjaju se ramena nakon čega je beba bukvalno skliznula napolje. U 15.50 je sve gotovo, rodio se Pavle težak 3.400 g i 48 cm dugačak. Ja prošla bez sečenja i bez pucanja (nisam sečena ni na prvom porodjaju).
Nakon toga primam jednu dozu glukoze, ležim i prebiram utiske sa mužem, gledam snimak... Babica sredjuje bebu pa mi je donosi na kratko. Ja držim malog Pavla i gledam ga u čudu, ne mogu još da shvatim da je pre par minuta bio u mom stomaku a sad ga držim na rukama. On miran, dobar, ćuti, šćućurio se kod mene : ) Bebu odnose u boks, a ja ostajem da ležim do isteka dva sata od porodjaja nakon čega me voze na bebi-frendli odeljenje (drugi sprat).


BEBI-FRENDLI

17.50

Stižem na bebi-frendli, silazim polako sama sa transportnog kreveta i prelazim u svoj krevet u sobi 8. Babica je tu, nadgleda i pita treba li mi pomoć. Ja vidim da mogu, i kažem da ne treba. Kad sam se smestila u krevet pitala me je da li bih da se odmorim pre nego što mi donesu bebu. Ja kažem da bih pokušala malo da odspavam, 2-3 sata ako mogu. Ona kaže OK i odlazi. Naravno da ne mogu da zaspim, upoznajem se sa cimerkom (dvokrevetna soba). Nije prošao ni pun sat kako sam stigla na odeljenje kad eto Pavla! Sestra donosi moj mali smotuljak i stavlja ga u krevetić pored mog kreveta. On mirno spava. Ja ga samo gledam i gledam, kao u čudo. Tako mi je malen! Ja sam kod kuće ostavila 15-mesečnu "bebu" od 12-13 kg i to je ono na šta sam navikla, pa mi je Pavličak sada kao mrvica u odnosu na brata. Gledala sam ga tako čitav sat, a onda se probudio i počeo da gura ručicu u usta. Gladan, mrvica mala! Ja bih da ga uzmem, ali pošto nisam još ustajala iz kreveta ni oprala ruke posle porodjaja onda ga samo ljuljuškam onako u krevecu (za prvo ustajanje i odlazak do toaleta moram biti pod nadzorom babice). Dolazi babica i prati me do toaleta, ja se osećam odlično, hodam super, NIŠTA me ne boli dole! Vraćam se u sobu i uzimam Pavla, mače moje : ) Stavljam ga da siki, a on iz cuga hvata i počinje da vuče. Kolostruma ima, on guta. Ma, idila!
Naredna tri dana smo bili na odeljenju, osoblje je generalno bilo OK, mada sam primetila da se babica koja je videla da me obilazi doktorka prema meni ophodila ljubaznije nego prema cimerki. Tužno, ali tako je. Spavaćicu mi nisu menjali, ali je nisam ni uflekala pa nije bilo strašno. Posteljinu su mi promenili posle dva dana, dotle sam ležala u krvavoj. Sestre koje brinu o bebama su obilazile s vremena na vreme, ali uvek užurbane. Jednom pokažu povijanje i gotovo. Ok, ja sam već imala bebu i brzo sam se podsetila ali prvorotkama sigurno treba malo više od dvominutnog kursa povijanja. Kupanje beba je ujutru, pre vizite, i to takodje rade sestre. Pitaju, doduše, da li mama hoće da okupa bebu. Ja lično nisam htela jer svi stalno negde žure i nisam želela da se spetljam niti da me iko požuruje. Nakon kupanja sestra sredjuje pupak, pa predaje bebu mami na oblačenje. Bebe se oblače u bolničke benkice, i široko povijaju u bolničke tetra pelene. Pampers se donosi, toga nema u bolnici (sa prvom bebom je bilo!).
Hrana je bila baš bljak, ali bolju nisam ni očekivala pa se nisam preterano razočarala. Pojedem ja sve što mi oni daju (a porcije su male), kako god neukusno bilo. Ma gladna, bre! U medjuvremenu grickam neki keks, Bonžitu ili jabuke.
Na dan planiranog otpusta (utorak, 21. 11. 2006, posle tri dana u bolnici) moja doktorka je došla rano ujutru da mi ona uradi kontrolni ginekološki pregled pre nego što prodje ginekološka vizita. To je prošlo super, pripremila sam se na bolan pregled (sećam se kako me je bolelo prvi put!) a nije me bolelo uopšte. Kaže da je sve ok i da mogu kući. Kasnije prolazi pedijatrijska vizita, pregledaju bebu. Sve je ok osim što je beba blago žuta. Pedijatar kaže da će bebi uzeti krv da se izmeri bilirubin i da od tog rezultata zavisi da li ćemo kući ili ne. Uh, ta neizvesnost do poslednjeg trenutka me je baš nervirala. Otpust je od 12.00 do 14.00, a u 13.00 još nema naših rezultata. Rezultat konačno stiže, bilirubin je 200 (što je i granična vrednost, ako je preko 200 ostaje se u boolnici), i puštaju nas kući. Jupiiii!


REZIME

Drugi put je ipak drugi put. Sve mi je bilo poznato, od samog porodjaja do ambijenta i osoblja. Prepoznala sam neka lica od prošle godine. Pošto sam došla maksimalno pripremljena bila sam mnogo opuštenija za vreme svog, drugog po redu, boravka u porodilištu Gradske bolnice. Brz porodjaj i brz oporavak učinili su da se osećam odlično, stvarno odlično. Ipak je moj organizam "naučio" da se poradja, a izmedju dva porodjaja je bila relativno kratka pauza, pa lakoću drugog puta pripisujem tome. Postporodjajna depresija koja me je itekako drmala posle prvog porodjaja nije imala ovde šta da traži. Od početka sam mogla da uživam u bebi, a ovaj put sam i UMELA to da radim. Sa prvom bebom sam bila mnogo neiskusna i mnogo prepadnuta, to tek sada uvidjam. Ovo je bilo kao ponavljanje naučene lekcije. Ocena mog stanja: odličan (5)! Nažalost, ocena bolničkih uslova je dovoljan (2), a osoblja dobar (3).

PREPORUKA

Za onoga ko bude išao u Gradsku da se porađa, evo i spiska stvarno potrebnih stvari (ovo je samo malo korigovan spisak od prošle godine):
Za mamu:
- bade mantil
- papuče (gumene ili plastične da možete sa njima u tuš kabinu)
- klizme (laksativ gel u tubicama na bazi glicerina, da ne bi dobili crevo sa vodom!)
- mrežasti ulošci "Niva", bar dva pakovanja a posle će vam neko doneti (meni je išlo pakovanje od 10 komada dnevno, i tako prva tri dana)
- Always ili drugi apsorbujući ulošci - za period od pucanja vodenjaka do porodjaja (sve drugo se natopi za čas), posle porodjaja samo Niva sme da se koristi
- mrežasti veš da drži uložak (skinuti pred vizitu!)
- toalet papir, bar dve rolne (da bih sela na dasku morala sam celu da je obložim papirom)
- papirne maramice
- peškiri, 3-4 komada (za tuširanje, za izmuzavanje, za spuštanje bebe, za pod guzu ako vam se smuči gledanje krvave posteljine)
- pribor za ličnu higijenu (ovde stavite samo najneophodnije, a obavezno običan sapun i vlažne maramice za intimni deo - ako se ne možete zaprati posle nužde)
- toplomer (tražili su da donesem svoj)
- nešto za bolne bradavice, ja sam koristila Solcoseryl gel i puno mi je pomogao oba puta, a ne mora se spirati pre dojenja
- plastična čaša za vodu, sok
- nekoliko najlon kesa za sitno đubre (da ne ustajete stalno do kante) i za prljav veš
Za bebu:
- pampers
- vlažne maramice
- krema za guzu

Pozdravi!